ПРЕТЕЧЕ ГРЧКЕ УМЕТНОСТИ
Разликују се три раздобља која претходе античкој грчкој уметности:
-Кикладска уметност, 3000-2000. године п.н.е.
-Критска уметност, 2000-1500. године п.н.е.
-Микенска уметност, 1500-1100. године п.н.е.
Док Кикладска уметност има доста сличности са праисторијским раздобљем у остатку Европе, наредна два периода заслужују посебну пажњу.
Критска уметност
О овој култури највише знамо захваљујући истраживањима енглеског археолога Артура Еванса.
Већина предмета и остатака ове уметности нађена је у оквиру палата, од којих је најпознатија палата краља Миноса у Кнососу. Ова палата је носила назив „Lavris“, што на грчком значи двострука секира, по симболу који је украшавао зидове ове палате. Са обзиром да је палата имала врло компликован план, са мноштвом ходника и малих одаја, из те речи настала је реч лавиринт. Грци су овај период описивали у својим митовима и легендама.
У палатама су откривене слике на зидовим, живих боја, са пуно покрета. Чести су мотиви морског света, али и прикази људи и животиња. Постоји одређена сличност са египатском уметношћу, али са много више осећаја љубави према животу. Осим тога нађене су бројне керамичке посуде разноврсних облика, као и скулптуре мањих димензија.
Ова цивилизација остала нам је помало мистериозна и данас, јер њихово писмо никада није дешифровано.
Микенска уметност
Микенска цивилизација развијала се на Пелопонезу и Малој Азији. Најзначајнија истраживања ове области водио је Хајнрих Шлиман.
Ова уметност је преузела доста од критске уметности тако да је стил у сликарству и керамици веома сличан. Оно што чини разлику су масивни „киклопски“ зидови који су окруживали градове Микену и Тиринт, са чувеном Лављом капијом у Микени. Осим тога откривене су и гробнице облика кошнице, делимично испод земље, каква је „Атрејева ризница“.
Овај период описан је у грчким, Хомеровим еповима.
АНТИЧКА ГРЧКА УМЕТНОСТ
Постоје три периода античке грчке уметности:
-Архајски период, 8-6. век п.н.е.
-Класични период, 5-4 век п.н.е.
-Хеленистички период, 323-30 годне п.н.е.
У Грчкој су настали градови државе. Иако разједињена на почетку, све идеје у науци, култури и уметности брзо су се шириле. Основна идеја уметности је заједничка. То је трагање за складом, редом, јасноћом, симетријом и идеалном лепотом. Религија има значајну улогу.
Стилови у архитектури античке Грчке
Разликују се три стила:
-Дорски
-Јонски
-Коринтски
Сваки храм је уздигнут на неколико степеника. Стабло дорског стуба лежи директно на овој основи. Стабло је масивно, шире у доњем делу. Врх стуба, капител је једноставан, из два дела. Горњи део је квадар а доњи у облику јастука. Изнад капитела је фриз. Фриз је рељефна трака, декорација, која је код дорског стила испрекидана плочама које подсећају на три стубића. Изнад фриза, са прочеља и зачеља храма налази се забат, троугласти део на коме су обично скулпторалне декорације.
Код јонског стила стабло стуба је уже, капител у облику две спирале, а фриз је непрекинут око целог храма. Коринтски стил је по свему исти као јонски осим по капителу који је у облику корпе са лишћем и цвећем акантуса. Најмлађи је и Грци су га мало користили.
Осим храмова, грађени су и многи други објекти, попут театара, стадиона, гимназија итд. Највише светских чуда старог века везано је за Грчку. Она на жалост више не постоје.
Акропољ
Грци су градили своја светилишта на узвишењима, како би била тешко освојива. Најпознатије светилиште је атински акропољ, посвећан богињи Атини. Иако изграђен и раније, обновљен је у 5. и 4. веку п.н.е.
Најзначајнији храм је Партенон. Дорског стила, правоугаоне основе, на њему је поштована пропорција златног пресека у односу страна правоугаоника. Стубови су нешто виткији него што је уобичајено за дорски стил.
Други велики храм је Ерехтеон. Он је јонског стила, асиметричне основе због прилагођавања паду терена. Препознатљив је по томе што на једном од три портика имамо стубове у облику женских фигура које се зову Каријатиде.
Најмањи је храм Атене Нике, заправо две богиње које су овде сједињене у једно божанство. Јонског је стила.
Стилови у осликавању ваза
Једино што је остало од грчког сликарства је сликарство на вазама. У почетку сликали су се геометријски орнаменти, да би временом почеле да се појављују фигуре, прво у траци на средини вазе, а затим све шире тако да заузму на крају целу вазу, са мало орнамената на рубовима. Фигуративне вазе се разликују по боји, тако да све укупно имамо три стила:
-геометриски
-црвено-фигуративни
-црно-фигуративни
Скулптуре архајског периода Грчке
У почетку грчка скулптура има доста сличности са египатском, али се одмах појављује веће интересовање за анатомију. Појављује се и простор између руку и тела и између ногу. Мушке фигуре се називају Куроси- младићи, а женске су Коре- девојке. На свим фигурама је присутан благи осмех који не приказује неку конкретну емоцију. Позната је и тема Носача телета где су људска и животињска фигура сједињене у једну. Овај мотив касније је искоришћен за прве приказе Христа као доброг пастира.
Скулптуре класичног периода Грчке
У класичном периоду уметност достиже свој врхунац. Тежња за идеалном лепотом довела је до савршенства људске пропорције и анатомију на скулптурама. Никад нису приказивали старе људе, гојазне, мршаве и сл. Мушке фигуре су у митолошким темама скоро увек наге, а женске са врло мало одеће припијене уз тело. Појављују се и први велики вајари: Поликлет и његово дело „Копљаник“ представљају закон по начину како се приказују пропорције човека. Он је текође и у пози контрапоста, ослоњен на једну ногу, док је друга благо савијена и на земљи. Фидија је можда и највећи вајар 5. века п.н.е. Његово чувено дело је Зевс у храму у Олимпији, висок преко 12 метара направљен од слоноваче и злата. Сличну је раније направио и Атену у Партенону, где је радио и све остале декорације. Мирон је направио Бацача диска који приказује атлету у акцији. Интересантно је да овај спортиста, баш као и остале фигуре овог периода нема никакав израз лица ни емоцију.
Нешто касније. У 4. веку п.н.е. појављују се још три позната вајара: Праксител, Скопас и Лисип.
Скулптуре хеленистичког периода Грчке
У овом периоду, као последица Александрових освајања, долази до утицаја источњачке уметности на грчку. Главни центри и јесу били у Малој Азији: Ефес, Пергамон, Родос, као и Александрија у Египту. Утицај се огледа и по наглашеном изражавању емоција, и избору тема које су за то погодне. Покрети су наглашени, фигуре извијене, композиције асиметричне и драматичне. Најбољи примери су „Лаоконова група“ и „Ника Самотрачка“.
УМЕТНОСТ АНТИЧКОГ РИМА
Антички Рим обухвата период од 753. године п.н.е. до 476. године наше ере. Они су својим освајачким ратовима проширили границе своје државе заузимајући већи део Европе, северну Африку и Азију до Персијског залива. Тиме су они претрпели утицаје разних цивилизација али су највише усвојили од хеленистичке и етрурске уметности и културе. Међутим, у многим областима они су дали и свој оригиналан допринос.
Архитектура старог Рима
Иако су многе идеје преузели, Римљани су их усавршили и унапредили. Такав је случај са урбанизмом и организацијом града у виду шаховског поља, или са коринтским стилом у архитектури.
Римљани су открили бетон, који су користили у градњи са циглама, док је камен служио само као декорација или за неке репрезентативније објекте. Oсим градње утврђења, путева или аквадукта, који су били веома напредни, имамо и неке објекте који нису до тада постојали у том облику:
- Терме или јавна купатила су била места где су се Римљани окупљали не само ради купања већ су ту биле и просторије за масажу, сауне, али и библиотеке.
- Тријумфалне капије су биле грађевине подизане у част неке војне победе.
- Амфитеатри су били стадиони намењени борбама гладијатора. Били су кружни или елипсасти у основи са трибинама степенасто подигнутим изнад нивоа земље. ( Грци су за своје театре обично користили природни пад терена.). Осим тога градили су се и хиподроми који се углавном користили за трке коња или двоколица, али понекад и за борбе. Највећи овакав објекат је био Цикус максимус који је могао да прими око 250 000 гледалаца.
- Базилике су били затворени објекти правоугаоне основе са полукружним одступањем супротно од улаза. Они су пројектовани да приме велики број људи јер је унутрашњост била једна просторија. Ови објекти са појавом хришћанства почели су да се користе као цркве, док је у Старом Риму њихова намена била да буду суднице или скупштине чија су заседања била јавна.
- Подизани су и објекти слични већ виђеним раније као што су маузолеји, храмови, театри итд.
Колосеум је најпознатији амфитеатар. Налази се у Риму а неколико копија је направљено касније у свету. Препознатљив је по фасади која је била подељена на три спрата са лучним отворима и стубовима. На приземљу су стубови дорског стила, изнад су јонског а на последњем нивоу коринтског стила. Назван је тако по огромној статуи Нерона која се налазила у близини а која данас више не постоји. Изграђен је у првом веку наше ере. Могао је да прими између 50 и 80 хиљада посматрача. У центру се налазила арена а испод ње подруми са кавезима и складиштима одакле су се лифтовима подизале животиње и гладијатори до арене.
Пантеон је најзначајнији римски храм, посвећен свим боговима. Изграђен је 126. године. Спреда изгледа као класичан грчки храм коринтског стила али се затим улази у кружни простор изнад кога је купола пречника 35,5 метара. Купола је направљена од бетона, изнутра је касетирана и има отвор у средини који је симболично повезује са небом и планетама названим по боговима којима је посвећен храм.
Вајарство старог Рима
У вајарству су углавном настајале копије или скулптуре у духу хеленизма. Оно што је оригинално и ново су вајани портрет и историјски наративни рељеф. Рађени су реалистични портрети, за разлику од грчке идеализације. Потреба за реализмом проистиче из обичаја преузетог од Етрураца изливања посмртних маски од воска са лица покојника. Тако су и у портретима од камена и бронзе приказивани реалистично, са свим њиховим манама. Рељефи су за тему имали битке и походе војске. Били су веома детаљни и реалистични. Налазе се на стубовима који су постављани на центар трга, уздижући се спирално. Осим тога налазе се и на тријумфалним капијама.
Сликарство старог Рима
Сликарство је најбоље очувано у Помпеји, која је ерупцијом вулкана Везува затрпана пепелом и ситним камењем 79. године и поново откривена тек средином 18. века. На зидовима ових кућа налази се мноштво слика а на подовима су мозаици. Теме су врло разноврсне: пејзажи, митологија, историјске теме, портрети, мртве природе. Посоје неке заједничке особине свих слика. Све оне су уоквирене насликаним стубовима и гредама са покушајем да се створи илузија „погледа кроз прозор“. Боје које доминирају су зелена и црвена. Због специфичности нијансе ове земљане црвене боје неки је зову и помпејанска црвена.
Ликовна култура 